Knjige


Google pretraga:
Custom Search

CB Workflows

Ljudska duša u svetlu duhovne vizije

Ako unutar granica obične svesnosti, ljudsko biće želi da proučava svoju dušu, neće biti dovoljno da samo okrene svoje oko uma ka unutra, da tako kažemo, da bi introspekcijom naslutilo svoju prirodu, na isti način kao što neko gleda na spoljašnji svet. Na ovaj način čovek neće videti ništa novo. Videće sebe na način kao što vidi svet - samo iz različitog pravca. U svom budnom životu čovek je skoro isključivo orijentisan ka spoljašnjem svetu. On živi prema svojim čulima. Putem svojih utisaka spoljašnji svet nastavlja da živi u čovekovom unutrašnjem životu. Misli su utkane u ove spoljašnje utiske, jer spoljašnji svet živi  u mislima. Ona sila uz pomoć koje se svet doživljava u mislima je čovekovo autonomno biće.


Osećaj ove sile je veoma maglovit i opšteg je karaktera. Putem obične svesnosti čovek ne može da razazna ništa unutar nje. Štajner je lepo rekao da ako bi čovek hteo da razazna ljudsku dušu unutar te sile, ne bi dobio ništa više od bledog osećanja sebe, i ne bi mogao identifikovati šta ona zapravo jeste.

Oblast gde se ova osećanja ukazuju je oblast snova. Ljudi su shvatili da svet slika u snovima ima veze sa ovim bledim osećanjem sebe. U snovima se pojavljuje prazno platno na kome snovi slikaju svoje sopstvene slike. A onda se shvatilo da je to platno zapravo sam slikar koji slika na i unutar samog sebe.

Samoposmatranje na ovaj način ne daje rezultate jer priroda duše izbegava sve pokušaje da bude dokučena. Zbog ovoga, ljudi koji ozbiljno teže ka znanju mogu biti obeshrabreni.

Zato su mudri ljudi oduvek težili za znanjem o ljudskoj duši na druge načine, ne samoposmatranjem. U svetu čulne percepcije i običnog razmišljanja oni su videli da je bledo osećanje sebe u potpunosti predato telu.

Snovi tako postaju sami po sebi kratkotrajna aktivnost čovekovog unutrašnjeg života, koji sadržajem ispunjava bledo osećanje duše. Taj sadržaj je upitan - ali je na početku jedini mogući. To je pogled izdignut iznad svetla obične svesnosti i ubačen u sumrak polusvesti. Ipak, to je jedina dostupna forma u običnom životu.

Pored ovog polumraka, javlja se - ne u razmišljanjima i samoposmatranju, već u unutrašnjem doticanju sebe - nešto veoma značajno. Srodstvo između sanjanja i kreativne fantazije može biti doživljeno dušom. Čovek ima osećaj da su vazdušaste slike snova iste kao i slike kreativne imaginacije, sa tom razlikom što su slike kreativne imaginacije kontrolisane iznutra. I ovaj unutrašnji deo tela navodi snagu stvaranja slika u snu da se uzdrži od proizvoljnosti i da se transformiše u aktivnost koja podržava, ali na jedan slobodan način, ono što postoji u svetu čula.

Čim se čovek izbori da na ovaj način dotake unutrašnji svet, već je napredovao korak dalje. On postaje svestan kako moć stvaranja slika u snu može da uspostavi bližu vezu sa telom. Obrise ovoga čovek vidi u aktivnostima sećanja, u memoriji. U procesu sećanja, telo usmerava ovu moć stvaranja slika da bude još vernija spoljašnjem svetu.



Kad zaredom više noći zamišljamo da skačemo u ambis sa visoke zgrade i letimo do određenog izabranog mesta, uvek istog, jedne noći ćemo se stvarno svesni i lucidni naći na tom mestu sa kog možemo svesno leteti gde god hoćemo, odnosno sanjati po volji sta hoćemo.

Ako se ovo shvati, onda nas samo korak deli od razumevanja da duševna snaga stvaranja slika u snu takođe leži i u procesima običnog razmišljanja i čulne percepcije. Samo je u snu potpuno predata telu, dok u imaginaciji i u procesima sećanja uvek zadržava nešto od svoje samostalnosti.

Tako, vidimo da se u snu duša oslobađa od stanja vezanosti za telo i živi prema svojoj sopstvenoj prirodi.

Zato je san postao polje ispitivanja mnogih tragalaca za dušom.

 

Ali ovo preusmerava čoveka u jednu sasvim drugu oblast. U predanosti telu, ljudska duša postaje podložna zakonima koji vladaju u prirodi. Telo je deo prirode i duša predana telu vezuje se zakonima prirode. Načini na koji se duša prilagođava prirodi se mogu nazvati logikom. U logičnim razmišljanjima o prirodi, duša se oseća sigurnom. Ali u noćima sna i sanjanja, duša se odvaja od ovog logičkog razmišljanja o prirodi. Ona se vraća u svoju sopstvenu oblast, odnosno sferu. Zato ona napušta dobro utabane puteve unutrašnjeg života i otiskuje se i pluta morem spiritualnog postojanja bez predviđenih staza.

Tako je prag spiritualnog sveta  pređen, a nakon prelaska, preovladava samo spiritualni kvalitet koji nema dna i nema pravca. Oni koji žele da pređu prag na ovaj način se nalaze na uzbudljivoj lestvici duševnog života punoj dilema i zagonetki.

U tom trenutku san plete spoljašnje događaje života u vazdušasto tkanje koje je u suprotnosti sa zakonima prirode. U drugom trenutku on oblikuje simbole unutrašnjih telesnih procesa i organa. Tiho kucanje srca može u snu da izgleda kao furuna, zubobolja kao ograđen prostor u ruinama kome treba obnova. Tu čovek spoznaje sebe na neobičan način. Čovekov instinktivni život uzima oblik u slikama snova i akcijama kojima bi se sigurno opirao u budnom životu. Snovi koji imaju proročki karakter su posebno zanimljivi za učenike duše, kao i oni snovi gde  duša sanja sposobnosti koje su potpuno odsutne u budnom stanju.



Unutrašnji život čoveka počinje ali u bledoj formi. Observacije prirode su napuštene, a observacije sopstva nisu istinski dostignute. Ispitivanje snova zato ne stavlja čoveka u priliku da vidi dušu u istinskom obliku. Istina je samo da je duhovno više shvatljivo kroz snove, nego razmišljanjem i samoposmatranjem. Ali, ono što se vidi, vidi se kao kroz veo.


Ako se čovek okrene fenomenima sna da bi stekao znanje o prirodi duše, on je istog časa primoran da prizna da objekat njegove potrage nosi masku. Iza simbolike telesnih procesa i uslova, iza fantastično povezanih iskustava sećanja, može se naslutiti aktivnost duše. Ipak, ne može se tvrditi da se čovek susreće licem u lice sa dušom.

Ako duša treba da u budnom stanju sanja ono što nije čulna percepcija, onda ona mora da ojača svojom sopstvenom snagom, da ojača iznutra.

U punoj svesnoj predstavi ove čulne imaginacije, čovek razvija snagu da posmatra spiritualnu stvarnost.

Ako autonomna aktivnost duše nauči da očuva samu sebe tako što će svesno da ispunjava sebe sadržajem koji nije stvaran za čula, onda malo po malo, ona će oživeti samokontemplaciju unutar sebe. Tada, ona neće samo da usmeri pogled od spoljašnjih posmatranja ka unutra, već će da otkrije sebe kao duhovni entitet. To će tada postati predmet njenog posmatranja.

Pošto duša tako otkriva sebe unutar sebe, priroda sna je zbog toga još više prosvetljena. Duša posmatra jasno ono što je ranije mogla samo da nasluti, da snovi ne prestaju dok je čovek u budnom stanju. Snovi se nastavljaju. Bleda aktivnost snova je samo potopljena sadržajem čulne percepcije. Iza svetlosti svesnosti, koja je ispunjena slikama čulne stvarnosti, naslućuje se svet snova. I ovaj svet, dok je duša budna, nije samo iluzoran kao svet snova polusvesnosti. U budnom stanju čovek sanja - iza praga svesnosti - o unutrašnjim procesima svog tela. Dok se spoljašnji svet posmatra kroz oko i predstavlja se duši, u pozadini živi bledi san unutrašnjih dešavanja. Kroz ojačavanje autonomne aktivnosti duše, vizija spoljašnjeg sveta postupno se prigušuje, a vizija unutrašnjeg sveta u njenoj stvarnosti se osvetljava.

U svojoj viziji spoljašnjeg sveta duša je prijemčiva, ona doživljava spoljašnji svet kao kreativni princip i njen sopstveni sadržaj se stvara kao odraz spoljašnjeg sveta. U unutrašnjoj viziji, duša prepoznaje da je ona sama kreativni princip. A čovekovo sopstveno telo se otkriva kao stvoreno u odrazu duše, telo biva doživljeno samo kao slika ljudske duše koja je spiritualna.



U spiritualnoj viziji sebe duša koja je tako ojačala da može da razazna svoju sopstvenu višu stvarnost, telo postaje prepoznatljivo po svom karakteru kao reflektovana slika ove stvarnosti.

Ako želite da san postavite u čisto svetlo svesti,  ići ćete korak dalje, pokušaćete na svestan način da doživite duboki san bez snova.


Na taj način čovek živo povezuje slike sećanja sa onim na šta se one odnose. Ako čovek tako pokuša da radi unazad u jednom trenutku će morati da preskoči do onog trenutka vremena pre no što je zaspao. Ako čovek zaista to uradi na živ način, javlja se unutrašnja poteškoća. Nije moguće povezati slike sećanja nakon buđenja sa onima pre no što je pao u san.

Obična svesnost prelazi preko ove poteškoće tako što ne povezuje na živ način ono čega se setila, već samo stavlja budne slike jednu do druge, pa tako stavlja i onu sliku nakon buđenja pored one pre padanja u san. Osoba koja je uzdigla svoju svesnost na viši nivo osetljivosti,  vidi da su ove dve slike udaljene jedna od druge. Za tu osobu postoji ambis između ove dve slike, ali zbog toga što ga osoba primećuje, taj ambis polako počinje da se zatvara. Zbog njegove samosvesnosti, duboki san bez snova prestaje da bude prazan prolazak vremena. Kroz svesno prodiranje u oblast sna bez snova, duša vidi sebe u svom sopstvenom biću, potpuno odvojeno od tela.

Ali sada, duša posmatra ne samo formiranje samog tela, već takođe i iza toga, formiranje svoje sopstvene volje.

Na isti način kao što dubok san leži između budnog stanja i spavanja, tako osećanje leži između volje i razmišljanja. Na istom putu koji vodi do osvetljavanja procesa volje leži i osvetljavanje sveta osećanja. To su destruktivni procesi. U konstruktivnim procesima život napreduje, ali duša vene u njima. Život tela, koji se zasniva na duši, mora biti razbijen da bi se priroda i aktivnost duše razvijala na bazi tela.

Duša prvo posvećuje svoje kreativne napore telu, tako da nakon što je dovoljno uradila, može da se manifestuje u slobodnoj spiritualnosti.

Čovek neće nikada naći duhovnu prirodu duše putem filozofiranja o mislima koje se javljaju pred običnom svesnošću. Spiritualna aktivnost duše ne leži u ovim mislima već iza njih. Istina je da su misli koje duša iskušava rezultat moždane aktivnosti. Ali pre toga, moždana aktivnost je rezultat spiritualne aktivnosti duše. Misli su rezultat aktivnosti mozga. Ali aktivnost mozga je proizvod aktivnosti duha. Tako probuđena duša neće izgubiti sebe iz vida već će se suočiti sa samom sobom kao sa spiritualnim entitetom, sposobna da u činu volje i putem telesnog organizma stvara iznad i iza ovoga tela.



Čovek traži izvesnost u oblastima gde njegova individualna duša ne prodire. Kod dosezanja spiritualnog znanja, ne možemo biti zadovoljni samo misaonim korekcijama. Moramo do toga doći doživljajem. Čovek mora prvo da svojom aktivnošću stvori iluzorno razmišljanje i onda da ga utihne različitom jednako jakom aktivnošću.

U ovom činu gašenja, budi se druga aktivnost, aktivnost spoznaje duha. Jer ako je ova aktivnost gašenja stvarna, njena sila mora doći iz potpuno drugog pravca nego iz prirode. Doživljavanjem iluzije čovek je raspršio ono što priroda može dati, i ono do čega se dolazi unutar sebe za vreme ovog raspršivanja više nije priroda.

Za ovo je potrebna hrabrost, jer se čovek mora suočiti sa onim što se javlja iznutra. U proučavanju prirode čovek ne mora ništa da ima u sebi. Samo treba da pusti da bude vođen onim što je van njega. Unutrašnja hrabrost ovde nije potrebna. Pošto čovek  zaboravlja, zaboravljanje prouzrokuje strah kod spiritualnog ulaženja u sferu znanja. Osetimo strah i nesigurnost kad se nađemo u praznini i kada  se više ne možemo držati za prirodu.

Ovaj strah se susreće na pragu spiritualnog znanja. Strah može biti velik, što je obično i slučaj, i često prouzrokuje odustajanje od spiritualnog puta. Čovek ne dozvoljava duhu da oblikuje kreativno znanje unutar njega, i smišlja za sebe lažnu logiku da bi se opirao potvrđivanju spiritualnog znanja. Kako strah raste, raste i antilogika koja progoni svo spiritualno znanje u oblast fantastike.

Sa takvim se čovekom ne vredi raspravljati, jer strah koji ga nadvladava dolazi iz podsvesti i  neprestano pokušava da se podigne na svesni nivo. Zato čovek odbija da prizna strah. I ovo odbijanje je iluzorni sloj misli koji pokriva podsvesni strah.

U meditativnom životu isto tako treba da se oslobodimo iluzije da bi dostigli spiritualnu realnost. Negiranje i odbijanje istine smiruje svesnost čoveka punog straha, tako on prestaje da oseća strah. Strah ostaje u podsvesti.

Negacija duhovnog sveta je pokušaj da se pobegne od svoje sopstvene duše. Ovo je sa druge strane nemoguće. Čovek mora ostati sa samim sobom. Čovek može bežati ali ne i pobeći od sebe. Onaj koji negira spiritualno znanje pomračuje svoju dušu kroz lažno rezonovanje. Uzrok tome je strah. Ova praznina koja toliko zastrašuje vremenom postaje punina duha, punina božanske energije ljubavi. Ona se može manifestovati jedino ako čovek žarko želi da je obuhvati. Duša ulazi u puninu božanske ljubavi u trenutku kada duh otkrije duši kreativnu volju, pred kojom se sve proizvoljnosti koje postoje rastaču.